ING Software
ING Software

Вести

РЕЧ ВЕТЕРАНА: Драган Митровић – Буре

Буре-кафе-809x400

На трибинама Чаира после дужег времена поново срећемо “старо” лице.  Драган-Буре Митровић, убојити стрелац Радничког, центарфор, а по потреби штопер, халф или бек, играч који само међу стативама није стајао,  годишњи одмор проводи у Нишу, граду где је започео своју прволигашку каријеру. Рођени Лесковчанин, житељ Грчке, већ више од две деценије и са местом пребивалишта у Стилиди,  у Нишу је на одмору и то је шанса која  није смела да се пропусти…Прилика да млађим читаоцима нашег сајта дочарамо амбијент златних година нишког фудбала, а оне мало старије подсетимо како је некад било.


На самом почетку, опиши нам, како се закотрљала “бубамара” у дому Митровића у Лесковцу?

  • Ја сам тренирао рукомет и мој дечачки сан није био фудбал. Успешан сам био у рукомету, bure izmirиграо сам на позицији левог крила и као пионир био сам селектиран у репрезентативне селекције. Непосредно након обављених селективних припрема код Милета Исаковића и након мог повратка у Лесковац, на наговор другара приступио сам нижеразредном клубу ФК Хисар, а све због тога што они нису могли да се такмиче у лиги уколико немају младје категорије. Мене су позвали само да попуним број. Ипак, ту сам скренуо пажњу на себе и убрзо је уследио позив да пређем у Дубочицу, у којој сам дебитовао са само 15 година. Прву утакмицу за тадашњег друголигаша одиграо сам против Напретка из Крушевца. Све се издешавало као на филмској траци, за само три месеца, а како сам и у Дубочици својим играма скренуо пажњу уследио је позив најпре за репрезентацију РИС-а, па за репрезентацију Србије и на крају за репрезентацију Југославије. У тим репрезентативним млађим селекцијама саиграчи су ми били голмани Пејић и Дика Стојановић, Пикси, Просинечки, Бобан, Шукер, Асановић, Мркела, Петрић… играчи који су касније постали звезде у европским и светским размерама. Ја сам био једини фудбалер из друголигашке екипе.

Како си се снашао у тој ситуацији с обзиром на брзину дешавања и с ким си се највише дружио?

  • На свако окупљање са репрезентацијом сам увек ишао са Пиксијем. Никад се нисмо раздвајали. Касније, када сам прешао у Раднички то дружење се наставило и малтене 24 сата дневно смо били заједно. Од раних јутарњих часова и заједничког одласка у школу, тренинга, припрема, утакмица… увека заједно. Тадашњи тренер Бата Ивко Глишовић, кога се сећам као изузетног човека, тренера и као сјајног мотиватора, али великог шерета, увек би говорио „Гле ги ова двојица, две цвећке из исту саксију“…

Постао си репрезентативац. Да ли је било притисака и врбовања за прелазак у неки други клуб ?

    • timЈош тада, на тим репрезентативним окупљањима, било је разних „саветодаваца“ који су се нудили да нас убаце у веће клубове. Међутим, мени је у мислима био само Раднички. Врло често сам, када постигнем гол за Дубочицу, узвикивао име неког од фудбалера Радничког. Као што данас клинци узвикују име Роналда, Месија…ја сам величао Митошевића… После само године играња у Дубочици уследио је прелазак у Раднички. Када сам дошао на Чаир нисам могао да верујем да ми се све то дешава. Имао сам осећај да сањам, да се то неком другом дешава, а ја посматрам са стране. Замислите, до пре месец дана сам узвикивао име Митошевића кад постигнем гол, а сад тај исти Дуле ми показује како да се отарасим центархалфа, како да се поставим у одређеним ситуацијама или да га је током утакмице заменим. То је било за мене некако нестварно.

Коначно, дебитантски наступ за први тим ?

  • Мој деби за први тим Радничког је био на историјској утакмици портив Слободе из Тузле. Историјска је зато што је то била прва утакмица под рефлекторима на Чаиру. Дебитовао сам као 16-годишњак. Моји родитељи су за ту прилику дошли из Лесковца и били су смештени у ложи на западној трибини. У једном тренутку, централхалф Слободе Верлашевић, који је био једна права грамада од човека, а ја изгледа њему „ноћна мора“ на тој утакмици, стартовао је прилично грубо и покосио ме тако да чика Коце (физиотерапеут Вукосав Коцић) није могао 5 минута да ме поврати да дођем к себи. У том тренутку мајка се онесвестила и никада није више дошла да гледа ни једну моју утакмицу.

Који тренутак у својој богатој фудбалској каријери би издвојио, неку утакмицу, гол ?

    • PartizanИграо сам преко 350 утакмица за Раднички, играо сам и у Купу УЕФА, али најдража утакмица и наравно победа је била над Партизаном на ЈНА, одмах након одигране реванш утакмице у Братислави, у Купу УЕФА, где смо изборили пролаз у наредно коло. Руководство клуба је молило савез да се утакмица, која је била на програму у суботу, помери за један дан и игра у недељу јер смо утакмицу у Братислави играли у среду касно увече и наш повратак у Ниш је био планиран за четвртак поподне. Тај један дан одмора би нам много значио, али у савезу су остали глуви на наше молбе и морали смо на ЈНА да истрчимо у суботу. Партизан је у ту сезону ушао као шампион, у црно-белом дресу су играли Манце, Вукотић, Живковић, Клинчарски… Али, инат и овај јужњачки менталитет, јединство екипе и другарство које је владало дало нам је додатну снагу и успели смо да тај моцни Партизан бацимо на колена победивши са 2:1. Мислим да је то последња победа коју је Раднички остварио на ЈНА. Ту утакмицу бих издвојио као најдражу у својој каријери, јер ту сам осетио колико смо у ствари ми били везани једни за друге, какав је дух друграства владао. Дисали смо сви као један. То је био прави тим, јак колектив. Ту сезону црно-бели су завршили као други, са два бода мање од Звезде и сигурно је да су много патили за бодовима изгубљеним у тој утакмици са нама.

У Нишу си провео 9 година, одиграо преко 350 званичних утакмица. Како је текла твоја фудбалска каријера након одласка из Радничког ?

  • Hajduk UEFAКаријеру сам после Радничког наставио у иностранству, најпре Француска (Саргемин) па онда у Грчкој (Вериа, Криа Вриси, Родос, Пиерикос Катерини). У Грчкој нису сви клубови били познати на европском нивоу, нити су то били прволигаши, али су за мене биле то изузетно повољне финансијске понуде. За узврат, одужио сам им се головима, у свакој екипи сам био најбољи стрелац и то по неколико година узастопно. Играјући за Криа Вриси (Трећа лига Грчке) на 75 утакмица сам постигао 55 голова. Од стране Фудбалске федерације Грчке сам проглашен за најбољег стрелца-странца свих времена. Још нико није потукао тај рекорд… Када је тренер Дијамантопулос преузео екипу Пиерикос Катерини, а који је у претходној сезони узео титулу са Олимпијакосом, замолио ми је да помогнем, иако сам му ја говорио да ми је већ 36. година и да је време да престанем са активним играњем фудбала „Не“ одговорио ми је, „време је да промениш место у тиму“ и поставио ме да играм на месту штопера. Провео сам још 4 године у тиму играјући као штопер, а уједно сам био и најбољи стрелац екипе са 15-16 голова по сезони.

Шта те је навело на коначну одлуку да ставиш тачку на играчку каријеру?

  • PAOKСа 40 година је стварно било доста играња и онда сам прихватио савет мог тренера и почео да се бавим тренерским послом. У Нишу сам завршио Факултет спорта и физичког васпитања, а „А“ лиценцу УЕФА стекао сам у Грчкој. На позив председника општине Стилида основао сам фудбалску академију и ево већ 14 година је водим, а ту сам и остао да живим. Водим и екипу која се такмичи у Петој лиги Грчке, а сви играчи у тиму су поникли у нашој фудбалској школи. То је најмлађа екипа у лиги и будућност је пред нама, јер нећемо се задовољити само такмичењем. Наше амбиције су да напредујемо кроз рад школе и константним приливом играча из наше школе успемо да се домогнемо много квалитетнијег такмичења у вишим лигама. Цела општина Стилида је уз нас и имамо велику подршку.

Имајући у виду твоје 25-годишње искуство активног играња фудбала и ево ускоро ће 15 година бављења тренерским послом, какву би поруку могао да пошаљеш Нишлијама, Радничком…?

  • Кад поменемо Раднички, изузетно би ми било драго да Раднички заузме место на фудбалској мапи Србије које му припада. Клуб мора да тежи највишим циљевима, али и да се непрестано развија, инфраструктурно и кадровски. Грађани Ниша треба да схвате да је Раднички бренд који припада граду, али и шире, целом региону. Треба му сва могућа подршка – од масовног доласка на стадион до финасијских средстава. Локална самоуправа очигледно не може да издржи терет финасирања целокупног нишког спорта, па тако и Радничког. Читав град треба да дише за Раднички, да нам се деца баве спортом и да прате спорт. Уколико спортске активности буду заменили телефони, „Фарме“ и „Парови“, биће то погубно за друштво у целини. 

Са Буретом причи никад краја…Било је још пуно анегдота, евоцирања успомена, подсећања на нека боља времена. Али нешто смо оставили и за неко друго виђење…

 


И у ледену Драву – због опкладе Буре-надимак

Било је и много анегдота. Ево сећам се једном, пред утакмицу у Осијеку, шетамо после ручка поред Драве, хладно „до костију“ што се каже, кад један од фудбалера наглас рече „Јел сме неко да уђе у Драву“, а један од првотимаца му одговори „Ја ћу, ал’ за 200 марке“… И паде опклада. Почесмо сви да скупљамо ко колико има, сакуписмо 200 марака и остависмо их код Бата Коцета, да буду „на сигурно“. И би учињено. Онако обучен, наш саиграч, иако је температура била у дебелом минусу, загази у Драву до појаса. Потом брзо изађе на обалу, па трк назад вичући „Дај паре Бата Коце“. Истрже паре нашем физиотерапеуту из руке и спринт у хотел. Не верујем да би га Бинић, и кад је био у најбољој форми, стигао…


Па дај га, ко ти брани…

Помињем поново Бата Ивка, великог човека и великог тренера и изузетног мотиватора. Пред утакмицу са Вардаром у Скопљу, која нам је била од изузетне важности за пласман у Куп УЕФА, а био нам је потребан бар бод, владала је изузетна напетост у екипи. Важност меча нас је оптерећивала, а Бата Ивко је само нешто мозгао у себи с погледом упртим у даљину. Ми седимо у свлачионици, тишина, нико не проговара… У једном момету Бата Ивко се окреће мени и обрати ми се „Буре, јел можеш ти да даш гол данас“? „Могу Бата Ивко“ – одговорих му. „Па јел ти брани неко синко, дај га!“ Настаде смех у свлачионици одмах се атмосфера разведрила, изашли смо на терен и остварили успешан резултат. То другарство у екипи је обележило моју каријеру у Радничком и то ми је главни утисак, а то колико сам голова дао, само је статистика и ништа више…

“”””