Писмо:  [rstr_selector type=“inline“ cyr_caption=“Ћир.“ lat_caption=“Lat.“ ]

Језик: 

40 година поноса

На данашњи дан пре тачно четири деценије Раднички је победио немачки Хамбургер са 2:1 у првој полуфиналној утакмици Купа УЕФА. Пласман Радничког међу четири најбоље екипе у овом међународном такмичењу био је и остао највећи успех нишког спорта.

Данас су се чланови најславније генерације Радничког окупили, имали пријем код градоначелнице Ниша Драгане Сотировски, а потом су уз присуство актуелних челника клуба и бројних представника медија евоцирали успомене на стадиону Чаир и одгледали филм који је направљен у њихову част.

Тог 7. априла 1982. године, на Чаиру је владала паклена атмосфера, цео Ниш је стао и био у духу фудбала, а екипа Душана Ненковића је феноменалном игром бацила на колена славни немачки тим који ће само годину дана касније освојити титулу европског шампиона.

Нишлије су повеле голом Бегановића у 49. минуту, Фон Хесен је изједначио у 55, да би капитен Радничког Милован Обрадовић у 75. минуту донео велики тријумф југословенском представнику. Раднички је наступио у саставу: Миленковић, Гавриловић, Обрадовић, Бојовић, Војиновић, Дризић, Стојиљковић, Ђорђевић, Николић (Станковић), Алексић (Радосављевић), Бегановић.

Раднички је у реваншу изгубио са 5:1, али то није умањило огроман успех постигнут те сеуоне. Нишлије су до полуфинала редом избацивале Наполи, Грасхоперс, Фејенорд и Данди Јунајтед.

Поносан сам на ову генерацију нишких фудбалера и на чињеницу да сам их са капитенском траком предводио на домаћој и међународној сцени. Стално смо у контакту, састајемо се, евоцирамо успомене и причамо о нашим животима после каријере. Остали смо трајно везани једни за друге. Сећам се и дан данас сваког детаља са утакмице против Хамбургера, нарочито мог победоносног гола. Повукао сам акцију са наше половине, предриблао неколико играча, чак и легендарног Калца и пласирао лопту поред Штајна у мрежу– изјавио је капитен тадашње генерације Радничког Милован Обрадовић.

О хомогености те генерације Радничког говорио је Драган Радосављавић Џаја.

Били смо колектив за памћење. Већина тих играча је била родом из Ниша и околине. Имали смо момке из Прокупља и Куршумлије, клинце из наше школе попут Дризића, Ђорђевића, Ринчића и Николића и играче који су стасали на трећелигашким и зонашким теренима. Другим речима, ’јужна пруга’ је догурала до полуфинала Купа УЕФА, што је резултат за дивљење. То је непоновљиво. У Југославији је тих дана владала фудбалска еуфорија, Чаир је на свакој утакмици био испуњен до последњег места. Са трибина се није орило ’Раднички, Раднички’, него ’Југославија, Југославија’. Навијачи су скандирали ’Ми смо Титови, Тито је наш’. Били смо прави репрезент југословенског фудбала у једном веома јаком такмичењу и људи су то умели да подрже – каже Радосављевић.

Занимљивост али и симболику представља податак да је само четири дана уочи меча са Хамбургером, у дресу Радничког дебитовао тада 16-огодишњи Драган Стојковић Пикси. У време када је клуб са Чаира доживљавао најсветлије тренутке своје историје, на сцену је долазио момак из Ниша који ће годинама касније исписати неке од најлепших страница југословенског, европског и светског фудбала.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *