Dan kada je „pao“ Hamburger

Bili su dani slave, dani radosti, dani ponosa, dani kada se živelo za fudbal, kada se živelo za Radnički.

I dok su danas širom cele Srbije tribine poluprazne, tada je Čair bio premali da primi sve navijače. Ulaznica nije bilo nedeljama unapred, a prvi polufinalni meč Kupa UEFA između Radničkog i Hamburgera pratilo je oko 25.000 ljudi.

I upravo taj meč povod je da se svakog sedmog aprila veterani Fudbalskog kluba Radnički okupe na „Čairu“. Prvo se u hodnicima komentarišu slike iz slavnih vremena, a zatim svi zajedno, kao 1982. godine, kada su savladali slavni Hamburger sa 2:1 izlaze na teren. I tada naviru emocije, jer svako od njih sa setom o glasu priča kako je Radnički „bacio“ Evropu pod noge. Osmesi i oči koji se sijaju nekim čudnim sjajem, dovoljno govore o tome koliko njima fudbal i Radnički znače.

„Sećanja su fenomenalna, ovo je veliki dan, da se okupimo i setimo te najveće utakmice u istoriji Fudbalskog kluba Radnički. To je utakmica koja ostaje za sva vremena, kao i pobeda protiv Hamburgera, koji je sledeće godine bio prvak Evrope. A mi smo ga pobedili ovde, to je veliki uspeh i svi su cenili i poštovali Radnički. Pre svakog izvlačenja u Cirihu, drugi klubovi su govorili: „Samo ne Radnički, samo ne Radnički“, jer su se plašili Radničkog koji je imao čvrstu, ambicioznu ekipu koja je igrala mnogo dobro. To ne može da se izbriše“, rekao je kapiten te legendarne generacije Milovan Obradović.

O svojim uspesima sa ponosom govore već 44 godine. Prepričavaju da se čuva, da se pamti, ne daju da se zaboravi. I ne treba, jer oni su ti koji su istoriju niškog tima ispisali zlatnim slovima.

„Ovo je poseban dan za sve nas, pa i srpski fudbal. Posebno zbog toga što još uvek niko nije ni blizu da ponovi ono što smo mi tada uradili. Naš uspeh je kao da smo osvojili Kup Evrope. Ne sme se zaboraviti i da smo mi prvo trebali ovde da se izborimo u jakoj ligi, da budemo u vrhu, da bismo otišli u kvalifikacije. Liga je bila veoma jaka“, kaže Miodrag Redža Stojiljković

Bilo je to drugo učešće Nišlija u Kupu UEFA, a Radnički nije hteo da čeka „treću sreću“. U drugom pohodu Radnički je redom pobeđivao Napoli, Grashopers, Fejenord, Dandi junajted i na kraju Hamburger.

„Mi smo u Kupu UEFA stizali dosta daleko, s obzirom na kvalitet tih klubova, sa kojima smo igrali. Zaista smo napravili jedan izuzetno, izuzetno veliki rezultat. Ja se nadam i da će današnje generacije možda da naprave neki sličan rezultat, međutim vrlo je teško. Govorimo o polufinalu, a mi smo i pre imali veoma težak raspored. Mislim da smo i protiv Hamburga mnogo bolje da prođemo, međutim tako se namestilo, sastav tima i neke stvari, pre i posle, utakmice, Međutim bez obzira na sve to, napravili smo jedan rezultat. Čak i u staroj Jugoslaviji malo klubova mogu da se pohvale sa takvim rezultatom“, govori čuvar mreže Radničkog Zoran Milenković.

Svaka od utakmica bila je spektakl za sebe, ipak polufinale i pobeda nad Hamburgerom (2:1) na „Čairu“ priča je za sebe. Bila je to utakmica „Bez reprize“, kako je u svojoj knjizi  „Kada je Ervopa strepela“, nazvao kapiten te generacije Radničkog Milovan Drda Obradović.

„Mislim da je to dan nezaboravan dan ne samo za mene, za moje saigrače, ljude iz Uprave i naročito navijače.  Mislim da bez naših navijača, koji su bili svuda gde smo igrali, kod kuće ili na strani, da su nas bodre svim srcem, ne bismo došli do velikog polufinala. Svi su živeli za fudbal još od 1980. godine, kada smo se prvi put kvalifikovali. Vezivalo nas je drugarstvo, pre svega to drugarstvo je dovelo do ovog uspeha što smo napravili u istoriji“, govori Zoran Bojović.

O velikoj pobedi, nad ekipom koja je tada imala petoricu nemačkih reprezentativaca u timu, govorilo se danima. Ekipu koji je predvodio čuveni Dušan Duca Nenković, svaki pravi navijač čuvenog „Reala sa Nišave“, kako nazvaše niški tim zbog načina na koji je harao Evropom, a po ugledu velikana iz Madrida, zna u svako doba dan i noć. Kao azbuka zna se da je Radnički je slavio u sastavu: Milenković, Gavrilović, Obradović, Bojović, Vojinović, Drizić, Stojiljković, Đorđević, Nikolić (Stanković), Aleksić (Radisavljević), Beganović.

Nišlije je u vođstvo doveo Sanid Beganović, izjednačio je Fon Hesen. A pobedu je svom timu, nakon solo prodora, doneo kapiten Milovan Obradović. Sve ostalo je istorija.

Njima nije bilo važno ko je sa druge strane, igrali su za sebe, grb, čast, klub, istoriju. Ne za milione, besne automobile, nisu imali „kule i gradove“. Nije to bilo tipično za „njihovo“ vreme, niti je bilo rezervisano za njih, već za neke nove generacije fudbalera koji dana „haraju“ ili „gospodare“ Evropom.