Пре, без мало, једне деценије децембра 2016. године, управа предвођена првим човеком Ивицом Тончевим преузела је Фудбалски клуб Раднички. Од тада до данас много су тога нишки клуб и Тончев „претурили“ преко главе. Било је ту свега успона, падова, али је Раднички увек остајао чврсто на својим ногама. О томе како је протекла деценија, о Европи, борбама за опстанак, публици, први човек клуба Ивица Тончев говорио је за клупски сајт.
„Деценија је веома дуг период. Ми смо Раднички од једног финансијског губиташа, клуба који је свима дуговао, направили један, одговорно тврдим, стабилан клуб. Ко жели да ме демантује можемо да позовемо ревизорску кућу да погледа. Ми смо једини клуб Србији, који не дугује никоме ништа и увек имамо пара на рачуну за две, до три плате играчима унапред. То је огроман успех за управу која води клуб. Гарантујем да ће Раднички и идуће године опет бити ту. Биће и наредних десет, двадесет сигурно, јер Раднички је много тврђи орах него што неки желе у фудбалском свету Србије да га направе. И верујте многи су покушавали да нас омаловаже, понизе, направе од нас нешто што нисмо. Много пута су долазиле судије како би нас „масакрирале“, а онда нису кажњене за то. Они то нису сами урадили, неко им је рекао, али ја гарантујем да идуће године то више неће бити могуће. Направили смо план како да се боримо са свим тим нападима на нас“, говори Тончев.
Иза Радничког су три изласка у Европу, два баража, борбе за опстанак, како то коментаришете?
„То многи занемарују, те наше изласке у Европу. Под нашим руководством Раднички је после 35 година изашао у Европу. После тога смо још два пута поновили исти успех. Били смо вицешампиони државе, раздвојили смо Звезду и Партизан, али то се ретко, веома ретко, спомиње. Баражи? Преживели смо и њих. И то је саставни део фудбала. Споменули сте борбу за опстанак, можда Раднички сада не би био у плеј-ауту да није било одређених ситуација. Уосталом око једне утакмице је чак и Фудбалски савез Србије подигао прашину, говорило се да ће бити спроведна истрага. Да је исход те утакмице био другачији, био би другачији и пласман на табели, били би другачији и исходи наредних мечева. Цела Србија видела је шта се десило. Наша слика би била другачија, али постоје ствари на које Раднички не може да утиче, већ се само бори у складу са приликама какве су у српском фудбалу“.
Поново сте се борили за опстанак. Тројицу тренера променио је Раднички ове сезоне Славка Матића, Томислава Сивића и Такиса Лемониса, док је сезону на клупи завршио Марко Неђић, то је оно што је често тема у медијима.
„Да се одмах разумемо, ова управа никада није сменила тренера. Ова управа највише мрзи да мења тренере, њих смењују резултати. Ево узмите пример Такиса Лемониса, човек је био главна звезда у Србији, све новине, портали писали су о њему, као великом откровењу, нико није причао о смени. Ипак, сваки тренер мора да зна да је радник клуба и да неко изнад води бригу о томе шта се и како ради. Многи тренери желе да дођу и преузму клуб. На почетку увек говоре да су задовољни, када дођу резултати говоре у једини – направио сам тактику, знао сам шта да радимо… Онда, када крене лоше, долази множина, те ми нисмо скаутирали тим, те нисмо ово, те нисмо оно… Зашто сада не мењамо, господин Неђић има уговор на годину дана, све док држи прикључак за плеј-оф и Европу нема проблема. Уколико, будемо приметили да поново долазимо у плеј-аут и борбу за опстанак, наравно да ће и његова смена бити разматрана“.
Ангажовање Марка Неђића пред сам плеј-аут многе је изненадило?
„Они који не познају фудбалске прилике су се изненадили, шта да вам кажем. Ми смо Неђића дуго скаутрирали, постојала је жеља да га ангажујемо, али је имао уговор. Када смо дошли у ситуацију да нема назад, договорили смо се са Графичарем и тренер је преузео екипу. То је још један доказ да Раднички жели да сваком да прилику, да се покаже и ради. Наш тренер је најмлађи, али добро ради и то је оно што се свима допада“.
Пред Радничким, али и осталим суперлигашима је још тежа сезона?
„Ми нисмо навикли да нам буде лако (смех). Код нас лако не постоји. Видите само тај адреналин код свих када је Мустафа постигао погодак против Младости, ту радост, то је фудбал, то се памти. Да смо постигли голове у петом или седамнаестом минут не би нам било слатко. Значи ми на лако нисмо навикли, да је лако неко други би био овде“.
Шта даље за следећу сезону, ко иде, ко долази, како ће Раднички изгледати?
„Ове године одржава се Светско првенство, многи клубови ће чекати. Прелазни рок траје до 15. септембра и они желе да виде ко ће се како показати. Како се ми нисмо пласирали, цена је нашим играчима много пала. Ми, за сада, немамо намеру да продајемо играче, ипак уколико стигне нека добра понуда биће узета у разматрање. Имамо у плану да доведемо још пет играча. Желимо да задржимо костур тима, да ојачамо тим, јер поново испадају четири клуба. Када останемо са 12 клубова, Суперлига ће бити много боља, јача, па ће и цене играча бити боље“.
Последње две утакмице показале су да је нишка публика увек уз Раднички. Да ли планирате нешто за навијаче наредне сезоне?
„Од предстојеће сезоне, улаз на све утакмице, осим на оне када су гости Црвена Звезда и Партизан биће слободан. То су утакмице када наше Нишлије најмање долазе, односно долазе навијачи противника. Зато ћемо тада наплаћивати улаз, не желимо да слободно уђу они који ће навијати против нас. То је заиста чудно, нигде у Европи, у свету, не постоји град где се не навија за свој клуб. У Немачкој, у Килу се навија за Кил, у Штутгарту за Штутгарт, не навија се за Бајерн из Минхена. У томе и јесте чар фудбала, зато је он интересантан. Да навијаш за свој клуб, а не да у Нишу бодриш клуб из Београда. Мени је то несхватљиво. Споменули сте последње две утакмице, верујте ми 65 до 70 одсто људи је дошло јер им је заиста до клуба стало, они остали 30-35 су дошли јер су очекивали неуспех. Желели су да се сладе, причају како је Раднички слаб и тако даље. Нека их, Бог је велики. Имаћемо различите акције са основним, средњим школама, наши играчи ће обилазити школе, делити дресове, играти фудбал са децом… Желимо да се врати тај дух где се бодри локални клуб“.
Када се све сабере и одузме, на „Чаиру“ се ретко чује „Управа напоље“?
„Код ове управе и мене то не постоји, чак и када се понекад чује, занемаримо. Да би дошао неко да води овај клуб мора бити способнији од нас. Како би показао способност мора да уплати на рачун бар пет милиона евра, иако смо до сада прицали три-четири, али се то мења јер су се околности промениле набоље. У сваком случају ако је то за добробит Радничког, истог момента ова управа зове трубаче и одлази, односно ако су бољи нека дођу. Само пре тога мора да депонују новац, да докажу да могу да воде клуб, празне приче и обећања не могу да прођу. Стално имамо те душебрижнике који никада један цент нису дали за клуб, а терају управу. Е то никада неће моћи посебно ванспортским методама“.
Шта ћете са овима који Вас стално „саплећу“ и који су отписали Раднички још на полуезони?
„Ти који нас саплићу не могу да нас стигну. То је испричана прича, Раднички је некима „трн у оку“ и то се изгледа никада неће променити. Сметамо им, плаше нас се зато је тако. Ми се искључиво бавимо сами собом. Често и тренери говоре да су фокусирани само на наш тим, тако треба и остали да раде“.
И наредне сезоне велики број клубова из Београда играће највиши ранг такмичења. Београдизацију често наводите као велики проблем српског фудбала?
„Београдизација је велики проблем, из више аспеката. Прво мислим да су остале фудбалске средине на губитку. Знате фудбал се игра свуда и у Врању, Зајечару, Лозници, Лесковцу… Друго ми имамо велики проблем јер смо без представника у органима Фудбалског савеза, онда и фудбалске судије знају да Раднички не може да им прави проблем. Да се разумамо, причао сам и раније, ми не желимо да било коме правимо проблем, али нису сви изгледа истог мишљења. Ми смо неколико пута писали Доменику Месини, али никакав одговор нисмо добили. Све док немамо представника у Фудбалском савезу, Раднички не може да буде јачи и да се овај регион подигне. Ево на пример изашао је списак селектора, а ниједан играч из региона није позван. Не желим да се мешам у њихов рад, али где је селектор видео селектор Максимовића или Недељковића, како играју? Са друге стране, није видео Матеју Гашића бека из Радника. Као сада је направљена нова селекције од домаћих и страних играча. Какву поруку шаљемо играчима? Да уколико играте у Србији не можете да играте у репрезентацији. Максимовић није играо ни 15-20 минута у Лајпцигу и зашто би их репрезентација разигравала. Зашто нема играча Радничког у репрезентацији, на пример капитена Радомира Милосављевића, који је често биио у идеалној поставци кола, или младих Луке Изерића и Душана Павловића, свакако Раднички има још кандидата. Зашто су они потцењени? Хтели то они или не, са Тончевим или без Тончева – Ниш је фактор и то морају сви у Фудбалском савезу, судијској организацији да знају. Морају и да се према нама односе са поштовањем јер смо, поред Радника, једини суперлигаши на југу Србије. Знате Фудбалски савез Србије састављен је од четири елемената, четири савеза, један од њих смо ми. Раднички није добио ниједну једну карту за репрезентативну утакмицу. Не може тако ствари да функционишу више, односно нећемо дозволит да се тако понашају према нама“.
Зашто нико из Радничког никада није био у органима Фудбалског савеза Србије, Региона источне Србије или Фудбалском савезу града Ниша?
„Зашто? Одговор је лак. Зато што су људи у Региону источне Србије марионете. Гледали су личне интересе, не интересе савеза. Па чекајте не можемо да имамо 15 судија из Београда у највишим ранговима. Да ли то значи да само они знају да суде, а ови из Врања, Бујановца, Зајечара, Пирота… Не знају. Какву ми поруку желимо да пошаљемо деци која хоће да се баве фудбалом или да суде. Мени причају да смо ми резервоар талената, али где су они? У Београду! У Нишу их нико из млађих селекција Савеза или селективних кампова не види и они добро знају да ће тек када оду у Београд постати видљиви. Ниш је дао једног Драгана Стојковића Пиксија, Дејана Рамба Петковића, Андрију Живковића, браћу Ивана и Луку Илића… А Немања Радоњић и Александар Јовановић били су у репрезентацији. Сада испада да смо заборавили да играмо фудбал. Ми у омладинском погону имамо више од 650 деце, знате која је то снага. И то су наша деца и нисмо их доводили у Ниш. Имамо одличне услове, али узалуд, када нас не виде. Ми морамо да имамо исти третман као Звезда, Партизан и Војводина, као трећи град у Србији, ми смо стуб овог друштва“.
Да ли постоји још неки проблем везан за Савез?
„Сигурно да постоји. Стручни кадар на пример. Када је неки тренер из Региона источне Србије водио неку репрезентативну селекцију. Да ли је на пример водио камп са перспетивном децом. Није. А они су ти који треба да профилишу играче, да их прате и даље усмеравају ка репрезентацијама, било пионирској, кадетској, омладинској. О томе се не прича, а то је веома важна тема за цео регион. Фудбалски клуб Раднички из Ниша спреман је да разговара о изборима, свим темама, са свима, све у корист фудбала. Понављам се, али Раднички мора да се поштује, Ниш мора да се пита, као највећи град у региону, не може да буде на маргинама. Савезом региона источне Србије мора да се управља из Ниш. Зашто? Зато што Ниш има оно што други градови региона немају, има Раднички, који је играо полуфинале Купа УЕФА, који има историју и традицију. То је оно што многи желе да „баце“ у други план, али не могу, јер смо историју писали ми“.
Генерално делује да Раднички има другачији третман и ван Савеза?
„И то је тачно. Да узмем, на пример Арену, ми нисмо имали до сада ниједног представника. Сада када је дошао тренер из Београда гостовао је неко из Ниша. Зашто на пример нису позвали бившег капитена Александра Јовановића или неке наше бивше играче. Да ли то значи да ми не знамо да одемо до Београда да бисмо гостовали. Арена никада није приказала нашу ложу, било код куће или на гостовању. Некако је све у негативном смислу. Знате ли колико ми је људи указивало на начин коментарисања. Поједини коментатори као да су ликовали када примимо погодак, а када постигнемо некако та „еуфорија“ није присутна. То није тешко приметити, јер људи гледају телевизију. Стиче се утисак да ми не знамо ништа друго осим да копамо кукуруз и садимо паприку и да за друго нисмо способни. Тако да мораће из Фудбалског савеза мало да се позабаве Регионом источне Србије и Радничким“.
Многи играчи истичу да се финансијска ситуација у Србији променила и да је сада боља него раније. Како гледате на то?
„Пошто мене у неким коментарима прозивају: „Нека оде овај Тончев политичар“, да подвучем још једном: Политиком се не бавим од 2020. године, нисам нигде политички ангажован нити имам намеру да се даље бавим политиком. Морам ипак да кажем једну ствар, финансијски услови и ситуација у фудбалским клубовима се променила доласком председника Србије Александра Вучића. Може неко да га воли или не воли, али ми имамо срећу што председник воли спорт. Ја сам био председник Радничког пре више од две деценије тада смо једва смо скупљали новац. Тада се клуб ослањао само на мој лични капитал. Доласком председника Александра Вучића у целом српском спорту финансијска ситуација је знатно побољшана и не говорим само у фудбалу, већ је то приметно и у ватерполу, рукомету, кошарци… Дакле, сада су обезбеђена средства за спортске раднике, спортисте и клубове и то је највећа заслуга председника“.
Дакле сада је лакше водити клуб?
„Када су финансије у питању: Да, сигурно је много лакше. Може да буде још боље. Лично мислим да ми за ТВ права добијамо мало средстава, да то није реално, а свака наша утакмица се преноси. Стављају нас да играмо радним данима и ми ту губимо средства. Можда би да се утакмица игра у недељу продали 5000-6000 карата, а они нас „ставе“ у понедељак у 15 сати и то је директан финансијски губитак за клуб. Мислим да би та цифра требало да буде још већа“, закључује први човек Фудбалског клуба Раднички Ивица Тончев.
