Ветерани фудбалског клуба Раднички, окупили су се данас на стадиону „Чаир“ где су евоцирали успомене на велику победу у првом мечу полуфинала Купа УЕФА.
Био је то тим који је златним словима писао историју фудбала на овим просторима. Са посебним акцентом на друго учешће у Купу УЕФА. Тада је екипа са „Чаира“ редом побеђивала Наполи, Грасхоперс, Фејенорд, Данди јунајтед и на крају ,тог 07. април 1982. године, у првој утакмици полуфинала, славни Хамбургер. Противник је тада имао пет немачких репрезенативац у својим редовима, но тим предвођен тренером Душаном Дуцом Ненковићем за то није много марио. Миленковић, Гавриловић, Обрадовић, Бојовић, Војиновић, Дризић, Стојиљковић, Ђорђевић, Николић, Станковић, Алексић, Радосављевић, Бегановић био је састав који је на „Чаиру“ славио са 2:1. Био је то, и остао, највећи успех не само нишког, српског, већ и југословенског фудбала. Посебно се радовао југ Србије одакле је долазила већина играча. Санид Бегановић постигао је први гол за Нишлије, Фон Хесен изједначио, а капитен Милован Обрадовић дао победоносни погодак. Обрадовић је касније написао и књигу „Када је Европа стрепеле“, а ова утакмица добила је посебан наслов.
„Без репризе, тако сам је назвао. Надамо се да ће неко једнога дана поновити оно што смо ми урадили. Ми смо партијама у тим европским такмичењима оставили неизбрисиви траг у фудбалу. Погодак и утакмица трајне су успомене. Кренуо сам са наше половине, прошао сам целу њихову екипу и пласирао лопту у гол. Одлично памтим и погодак Санида Бегановића, који већ дуго није са нама. Нажалост, напустили су нас многи саиграчи, али ми их не заборављамо и чувамо успомену на њих. Били смо прави тим и играли смо фантастично. Не смемо да заборавимо да је Хамбургер идуће године у Риму постао првак Европе. Победили смо екипу будућег првака Европе“, говори са поносом капитен Милован Обрадовић.
Седми април на „Чаиру“ се не обележава већ се, према речима актера који су тада носили дрес Радничког, слави.
„Ми се увек организујемо, окупимо и радо сетимо тих дана. Ниш је град са великом спортском традицијом, много омладине. Зато не сме да се заборави оно што је овај стадион доживео, а то је та велика победа у полуфиналу Купа УЕФА. Ова западна трибина, увек је била пуна, као и остале. Памтим када су упаљени рефлектори, када смо добили семафор, све су то заслуге ове наше генерације“.
Много година прошло је од велике победе, ипак сећања не бледе, кажу они коју су историју писали. Традиционалним изласком на терен, уз смех, шалу, вратила су се сећања на давна времена.
„Када се нешто памти више од четири деценије значи и да је нешто вредело. Нажалост ниједна генерација није успела да то понови, иако бих ја желео да нас неко превазиђе. Можда нисмо били најлепша, али јесмо најуспешнија генерација у 100 година дугој исторји клуба“, у свом препознатљивом стилу говори Миодраг Реџа Стојиљковић, који са сетом евоцира успомене.
„Говоримо, 43 године вртимо исту причу, али то је успех који мора да се сачува од заборава. Ми никад нисмо освојили првенство или Куп Југославије, два пута били смо трећи, једном четврти, али верујте то је већи успех него када бисмо сада били прваци државе. Играли смо против сплитског Хајдука, загребачког Динама, Ријеке, Сарајева, Жељезничара, Партизана, Звезде, Војводине и поред тих екипа је требало изборити место које води у Европу“.
Како кажу чувари успомена стадион је био премали да прими све оне који су хтели да буду део историје, а меч је пратило око 25.000 гледалаца.
На крају, ово није само прича о једном мечу полуфинала Купа УЕФА, ово је прича о једној генерацији, једном Радничком, граду, људима. Прича, да се о њој прича, да се памти и никада не заборави. Наравно, уз жељу да се понови и да се дани старе славе врате на Чаир.
