Рачунајући ту и долазак тренера Такиса Лемониса, мало пред одлазак на зимску паузу
Време је за похвале! Не ултимативне, јер још је пласман Радничког на стакленим ногама и може да га поквари само један кикс – неко ће упитати и чему еуфорија после победе над последњепласираним на табели – али, ово је већ узорак достојан анализе.
Да је првенство почело пре четири кола, Раднички би био на трећем месту у Moцарт Бет Суперлиги. Све у знаку броја десет: десет бодова против Железничара, Партизана, Радничког (Кг) и Напретка за тренутни пробој на десету позицију (неће Нишлије на њој остати након што се одиграју сви мечеви 23. кола, али се сигурно неће ни вратити у зону испадања).
Довољно за сасвим легитимно питање: Да ли је ово најбољи прелазни рок Радничког још од оне вицешампионске сезоне 2018/19? Укључујући ту и довођење тренера Такиса Лемониса, непосредно пред одлазак на зимску паузу.
Кад се машило, машило се (популарније је критиковати него делити комплименте), а то није било ретко, и са тренерима и са играчима – било је свакаквих „падобранаца“ на Чаиру последњих година, неки су за рубрику веровали или не – али, након историјске продаје Тривантеа Стјуарта прошлог лета, учинак током зимске пијаце на путу је да постане један од најбољих послова Ивице Тончева можда и откако је преузео клуб, а крајем године биће томе округло деценија.
Најпре, тренер. Колико је био шок што је стручњак таквог реномеа стигао у Ниш, толико и својеврсни експеримент ослонити се на стратега који је правио осмогодишњу паузу у раду. Готово комично, из ове перспективе, звуче гласине да су, током припрема, из Турске управи Радничког стизале „добронамерне“ дојаве разноразних „стручњака“ како се никад слабије није радило. У Хумској десеторица издржаше кондиционо сат времена као од шале против бројчано јачег Партизана, а Раднички је затим остварио две потпуно различите победе – над имењаком из Крагујевца ратничким приступом, јуче у Крушевцу мало на индивидуални квалитет, а онда у другом полувремену тактичким шаблоном и погођеним изменама.
Ангажман човека који је у пику своје тренерске каријере водио Олимпијакос до четири титуле националног првака и на преко 20 утакмица у Лиги шампиона гаранција је интегритета у раду, а то што екипа има и главу и реп, што је сваки појединац постављен на право место, његов је рукопис. Знао је Грк зимус и шта хоће: „Само ми Аријибија доведите“; и шта неће: наводно био је против доласка Уроша Николића, када се још преговарало о његовом доласку из Војводине.
Гболи Аријиби и Александр Шестјук преко ноћи су постали тандем и – инстант појачања. Белорус је оба гола, по један на претходне две утакмице, постигао на асистенције крилног нападача рођеног у Америци, потврдио истанчан голгетерски инстинкт и већ сада изједначио учинак Бабакара Ембупа, који је јесенас био први нападач екипе.
Тако доминантног играча као што је Аријиби, Раднички није имао још од Јусуфа Бамиделеа. Шест година старији од актуелног члана Ференцвароша, већ зашао у четврту деценију живота, фудбалер стасао у Саутемптону вероватно неће бити материјал за продају, али оно што тренутно доноси тиму, непроцењиво је. Њему се у ставу види да није само просечан странац у српском фудналу; поступак с краја утакмице у Крушевцу, када је, након што је на свом конту већ имао гол и две асистенције, саиграчу препустио извођење пенала, говори о припадности тиму коју осећа; а какав фудбал игра – то се већ види из авиона. Од оног слалома у Хумској када је погодио пречку, до јучерашњег поигравања са одбраном Крушевљана, уз пропорционалну комбинацију физичке снаге и техничке супериорности. Већ сада, после три наступа, он је најбољи асистент Радничког у текућој сезони.
Ибрахим Мустафа и Исах Абас имају улогу џокера. Овај први донео је превагу у Крушевцу када се утакмица ломила, један пенал је изнудио, други реализовао, а и доскорашњи фудбалер Јединства из Уба затресао је мрежу Балевића у судијској надокнади, али погодак из неког разлога није признат. И штопер Ранко Јокић забележио је пристојан деби против Напретка.
Сада се више нико малтене ни „не сећа“ Радивоја Босића, а сви су брујали током зиме како је то Раднички, у грчевитој борби за опстанак, пустио свог најбољег стрелца? Ако Раднички испадне из лиге, његови челници биће криви и што се чешљају с лева на десно, а камоли што су продали једног од понајбољих играча, па макар и шест месеци пред истек уговора, и зато та одлука није била нимало лака. Звучало би омаловажавајуће према момцима од којих су неки одиграли и троцифрен број мечева у дресу Реала са Нишаве (Јамкам, Вања Илић, Белаковић, Нишић, Ашковски озбиљна су имена), али Радничком је пријало „проветравање“ свлачионице и одлазак фудбалера код којих се и те како осећало засићење.
Урош Витас је „рехабилитован“ после турбулентне јесени и сада је највећи ауторитет у свлачионици, као рођени Нишлија који осећа клуб на прави начин, а када капитен „гине“ и игра сваку утакмицу као да му је последња, као што то ради Радомир Милосављевић, онда је тешко саиграчима да не следе тај пример.
Велика прилика је пред нишким фудбалерима – две узастопне утакмице на домаћем терену, против директних конкурената и дужника из јесењег дела првенства, ИМТ-а и Јавора. Само да неко (зна се и ко) не поквари ову хемију, јер Раднички у блиској прошлости као да није умео да функционише када му добро иде, већ се стално стварала нека негатива. Ваљда грчка вакцина штити и од тога…
Извор: Моцарт Спорт
