Рођен 27. јуна 1939. у Прилепу, преминуо 3. новембра 2008. у Нишу.
Одрастао је у сиромашној сељачкој породици, па се за фудбал определио још од ране младости. Већ у седамнаестој години заиграо је за први тим Победе из Прилепа, чији је дрес носио од 1957. до 1961. године. Када је превазишао ту фудбалску средину, каријеру је наставио у ФК Раднички из Ниша.
За тим са Чаира наступао је од 1961. до 1974 и одиграо 540 утакмица. Био је универзалац, у Радничком је играо на свим местима у тиму, а једино није стајао испред гола. Али и то се десило на почетку његове каријере, док је још наступао за прилепску Победу. Било је то 1957. године:
Играли смо у осмини финала Купа против Партизана у Београду – причао је Димоски. – Наш голман Тофовски се повредио, при стању 3:0 за Београђане, ја сам стао на гол, одбранио успешно неколико тешких лопти, али смо ипак катастрофално изгубили – 0:11.
Постигао је чак 57 голова за Реал са Нишаве, а његови чести излети са позиције десног бека у напад били су готово авангардни за поимање фудбала шездесетих и раних седамдесетих година прошлог века. Оно што није успевао из игре, надокнађивао је са беле тачке – био је један од сигурнијих извођача једанаестераца у клубовима за које је наступао.
Један је од јунака великог тријумфа Радничког над Црвеном Звездом усред Београда (3:2), 6. маја 1967. године, када је чак два пута савладао голмана “црвено-белих” Ратомира Дујковића – у 3. и 4. минуту.
Био је препознатљив по свом шуту спољним делом стопала, “фелшу”, због чега је и Џајић изјавио да није срео одбрамбеног играча са тако израђеним шутем.
Међутим, највише ће остати упамћен по податку да је током скоро 19-годишње играчке каријере чак осам пута затресао сопствену мрежу. Као играч Радничког, седам пута је матирао свог голмана (чак два пута у сусретима са Партизаном) и једном док је наступао за Победу. Рекордер је југословенског фудбала по броју постигнутих аутоголова (8). Иза рекордера Димоског, са по четири постигнута аутогола заостају Томислав Црнковић (Динамо Загреб), Кирил Дојчиновски (Вардар и Црвена звезда), Атанас Грнчаров (Вардар)…
По завршетку играчке каријере определио се за тренерски посао. Завршио је Вишу тренерску школу у Београду, а током дугогодишње тренерске каријере, осим Радничког из Ниша кога је водио у три наврата (1983/84, 1998. и 2003. године) тренирао је још и Приштину, Победу (Прилеп), у два маха Вардар (Скопље), Пелистер (Битољ), Раднички (Пирот), Раднички (Сомбор), ГОШК Југ (Дубровник), Јастребац (Ниш), Дубочицу (Лесковац), Осогово (Кочани), Јединство (Параћин) и аустралијски Џаст из Мелбурна.
