ПОЛА ВЕКА ОД ТРИЈУМФА У БАЛКАНСКОМ КУПУ (3) – ВЕЛИКО ФИНАЛЕ

После освајања првог места у групи, испред грчког Паниониоса и представника Албаније „17 Ненторија“, Раднички се пласирао у финале Балканског купа, а тамо га је чекао турски Ескишехирспор, који је у својој групи био успешнији од Локомотиве из Софије и румунске Констанце.

Жреб је одлучио да Раднички у првој финалној утакмици буде домаћин. У редовима нишког тима сматрали су да би победа од два гола разлике била довољна да у реваншу сачувају предност и тријумфују у Балканском купу.

„Наш противник у финалу је изузетно опасан на свом терену, савладао је Локомотиву из Софије са 3:0 и Констанцу из Румуније са 2:1. Морамо већ у првом мечу обезбедити довољну предност, која ће у реваншу бити ненадокнадива“, прижељкивао је тада у изјавама убедљив тријумф тренер нишког тима Ђорђе Качунковић.

Самоуверен је био и крилни нападач Миодраг „Реџа“ Стојиљковић.

„Побеђујемо са најмање 2-3 гола разлике. Желимо пехар Балканског купа, што би нам била добра сатисфакција за овојесење неуспехе у првенству“.

Међутим, гледаоци на Чаиру, по изузетно хладном времену, видели су само један погодак. Раднички је славио голом Милана Доведана у 64. минуту, након једне од многобројних гужви у казненом простору гостујућег тима. Лопта је неколико пута упућивана на гол Фуата и одбијана у поље, да би на крају дошла до десног бека Радничког који је шутирао са 17 метара по земљи. Чинило се да ће то бити лак посао за сигурног чувара мреже гостију, али му је лопта на изненађење свих прошла кроз руке и завршила у мрежи! До краја сусрета, Раднички је пропустио неколико изузетних прилика да стекне значајнију предност пред реванш, али су се његови нападачи прописно испромашивали.

У табору Радничког нису били задовољни минималном победом над Ескишехиром, сматрајући да гол предности није довољна залиха пред сусрет у Турској. Са друге стране у турском тиму били су презадовољни резултатом и чињеницом да ће реванш, на њиховом терену, одлучити победника.

На реванш у Турску, експедиција Радничког отпутовала је авионом до Истанбула, а затим аутобусом до 300 километара удаљеног Ескишехира на истоку земље. Експедиција Радничког била је непријатно изненађена потезима домаћина, који чак нису нашли за сходно ни да дочекају свог ривала. То је само донело додатну мотивацију екипи са „Чаира“.

Утакмица је одиграна на скоро распродатом стадиону Ескишехирспора пред око 12.000 домаћих навијача. Домаћин је ушао силовито у меч, са циљем да већ у првих петнаестак минута анулира предност коју су гости стекли у првој утакмици. Међутим, сви напади Ескишехира завршавали су се пред казненим простором нишког тима, јер је одбрана Радничког деловала веома сигурно. Истовремено, таква игра домаћих отварала је простор за брзе контранападе.

Из једног таквог контранапада, тим са Чаира је и дошао до вођства у 7. минуту. Антић се ослободио једног играча на левој страни, а затим идеално пронашао Стојана Николића који се налазио на ивици казненог простора. Не чекајући да лопта падне на земљу, Николић је страховитим волеј ударцем погодио десни горњи угао гола домаћих. На стадиону је завладао тајац. Био је то хладан туш за 12.000 бучних присталица домаћег тима.

Вођство гостију није збунило турску екипу, која је наставила са силовитим нападима, а таква њихова офанзива уродила је плодом у 25. минуту. Изједначујући гол постигнут је из прекида. Драган Пантелић дуже је од дозвољеног држао лопту у рукама, па је румунски арбитар Динолеску досудио индиректан ударац на ивици казненог простора. Бурхан је кратко лопту додао до Муџакида, а овај је прецизним ударцем затресао мрежу Пантелића, који се бацио, закачио лопту прстима, али није успео да је заустави.

До краја сусрета, домаћи тим је безуспешно покушавао да стигне до вођства и анулира предност југословенског тима, али је екипа Радничког борбеном и зрелом игром одбијала све нападе турског представника.

Коначно, све дилеме решене су пет минута пре краја, када је Стојан Николић, по други пут, приморао Догана да вади лопту из мреже. На пас Антића, Панић се пробио по левој страни и центрирао, натрчао је Николић и ударцем главом затресао мрежу за велико славље играча и руководства Нишлија.

„Ово су голови моје каријере! Нико није срећнији од мене и овај сусрет са Ескишехиром памтићу до краја живота“, истицао је тада јунак меча Стојан Николић.

Објективна домаћа публика наградила је фудбалере Радничког аплаузима, а врхунац је уследио по завршетку утакмице, када су Нишлије са победничким пехаром у рукама истрчали почасни круг.

„Била је ово врло напорна и тешка утакмица, која је од наших играча захтевала максимум напора. Победника је одлучио први гол који смо постигли већ на старту сусрета. Турци су после тога деловали прилично ошамућено, и до краја не само да се нису средили, него нису Пантелића уопште озбиљније угрозили“, био је више него задовољан учинком целог тима тренер Ђорђе Качунковић.

Велики прелазни пехар Радничком уручио је Александру Јон, генерални секретар комитета Балканског купа.

„Балкански куп, истина нема репутацију једног Купа европских шамиона, Купа купова или Купа УЕФЕ, али се ми осећамо исто тако задовољно као да смо освојили и неки од тих познатијих купова. Ово нам је први трофеј који смо освојили на међународној сцени, али се надам да неће ваљда бити и последњи“, говорио је капитен Љубиша Рајковић.