Дани на припремама понекад знају да теку споро. Но, увек се пронађе начин да се слободно време искористи квалитетно. У хотелу у Банском играо се стони фудбал. Са једне стране нашли су се искусни Саша Марјановић и Александар Пејовић, а са друге појачан састав нишке деце, млади голмански тандем Димитрије Стевановић, Урош Kитановић и Стефан Лазовић. Момци су били пођеднако борбени као и на терену, а резултат? Резултат је био у другом плану. Бројање је стало код нерешеног резултата, а игра настављена.
Саша Марјановић „претурио“ је преко главе 40 припема, па се труди да сада младима пренесе макар део искуства.
–Добра су ова наша деца из омладинске школе, лепо су васпитани хоће да послушају, осећају приврженост клубу. Гледам да им помогнем да се уклопе, саветом, понашањем, да момци виде професионализам и однос према тренингу и утакмицама. Увек их саветујем да слушају тренера, па онда све остало, прича Марјановић.
Његов цимер Александар Пејовић, који такође броји двоцифрен број припрема, пажљиво слуша сваку реч и добацује.
–Добри су, добри. Некада хоће да послушају, некада не. Све је то индивидуално до кућног па и спортског васпитања. Kако иде време, накако се изгубио и тај јаз, прилагођавамо се једни другима и тако функционишемо. Шта можемо да помогнемо ту смо, не бежимо, а на њима је да одаберу шта желе да усвоје, а шта не.
Млади са друге стране, мудро ћуте, смеше се, па и ове рече упијају.
–Добро је што са старијима и овако можемо да одмеримо снаге. Прија нам када смо заједно, можемо да причамо о различитим темама. Чујемо од њих да је било другачије пре 10-15 година, да је било строже, да су се више поштовали старији. Поштујемо и сада и учимо од њих. Слушамо када нам скрену пажњу шта је добро, шта није. Ствара се та конекција, каже млади чувар мреже Димитрије Стевановић.
Један од његових партнера у овом дуелу, такође голман, Урош Kитановић, не пориче ни једну његу реч.
–Мислим да је велика сатисфакција бити овде, искрено имати Салета и Пеју за саиграче велика је част. Ретко се деси да нам нешто кажу, а да се не слажемо са тим. Добијамо савете на терену везане за тактику, слушамо и ван терена. Причају нам о понашању и квалитетном животу фудбалера. Пажљиво сам их слушао (смех), сложио бих се другачија је била хијерархија, они нам сада попуштају, али их респектујемо.
Док игра траје, слушају једни друге и додају.
–Јесте било је другачије пре 15 година, пре свега приступ. Морао си прво да се покажеш на терену и понашањем да скренеш пажњу, тек онда те прихвате, можда ови млађи не верују, али нама је била част да нас позову на пиће и да обрате пажњу, то је значило да радимо добро, додаје Пејовић.
Прве сениорске припреме са Чукаричким, Марјановић је одрадио 2005. године, а сећања не бледе.
–Сећам се свега, као да је било јуче и није било тешко нама млађима, можда је то било и неко другачије време. Однос између старијих и млађих се разликовао. Старији су имали апсолутни ауторитет, нисмо ми имали много времена да причамо или се истичемо знао се ред. Међутим када старији осете да радиш, вредиш, трудиш се они те прихвате.
Некима су ове припреме ватрено крштење, као на пример Стефану Лазовићу, играчу који је од скоро постао и професионалац. Најмлађи од свих, један од играча који је увео кадете у виши ранг такмичења, има разлога и да се хвали, али не прича много.
–Прве су ми припреме, много ће допринети да напредујем. Уживам, ево позвали су ме старији играчи да им се придружим. Значи ми изузетно да пре свега играм са Пејовићем и Салетом, знамо о каквим се играчима ради, саветују нас, а ми се трудимо да понешто и украдемо од њих, видимо те неке ритуале. Млади смо има још доста да радимо, али када имамо овако успешне колеге све је лакше.
Признаје Лазовић да је млађа гарда наклоњенија и друштвеним мрежама, па и видео играма, а турнири у собама увелико трају.
–Играмо Сони, Џејми Рашић, Драган Росић, Лазар Павловић и ја, зезамо се, наравно када је време за то, дисциплина се поштује. Могу да се похвалим да мени и Рашићу за сада иде најбоље, каже Лазовић.
Није остао имун Пејовић на спомен мобилних телефона, видео игара.
–Ето те нове технологије су пореметиле дружења. Сви су на друштвеним мрежама, држе телефоне. Некада су се играле карте, друге друштвене игре, шетало се, е то је била права атмосфера.
И док су млади и ови нешто старији на једној страни мењали искуство, стигли су и нови играч. Одмах поред стони тенис играли су Милорад Стајић и Лука Марјанац, а нешто касније придружио им се и Миљан Шкрбић. На тој страни увелико се играло на резултат, а такмичарска атмосфера са терена на најбољи начин пренета је и у хотел.
